| T O P I C R E V I E W |
| ridiculus |
Posted - 31/03/2025 : 09:36:40
Da sam počeo da ozbiljno razmišljam o ovoj temi pre, na primer, 10 godina, posmatrao bih je kroz sočivo komedije. Ali, avaj, terminologija je danas toliko konfuzna da mi to nimalo ne bi pomoglo da priđem cilju. Komedija sadrži komično, ali to nije jedino što ona sadrži, i ne sadrži ga samo ona. Drugi, i veći problem, je što je nepriznatost komedije danas u zenitu, i moderno je tvrditi kako je sve drugo, svaki žanr, svaki molekul senzibiliteta pretočen u "umetničku" viziju, veće i bitnije - ne malim delom zbog nesposobnosti modernih umetnika, posebno kinematografskih, da prikažu ovaj žanr u punoj slavi, a u ruhu aktuelnosti. A i nesposobnosti kritičara, gospodo i... druga gospodo. A i nas samih.
Reč upozorenja: Nemcima je zabranjen pristup ovde  ! Pazite, strogo kao praktikantima i teoretičarima, a ne kao diskutantima. Žene su IN, Nemci su OUT! Ne zato što mislim da je humor prognan iz nemačkog jezika, misli, ili države, već zato što ima mnogo i previše da se kaže i bez njihovog udela. Kaže stinky da je tragedija veća od komedije, ali to je stanovište nastalo u drevnoj Atini, nekoliko vekova pre nego što je Bog umro za nas i ponovo prigrlio čovečanstvo. U tom kontekstu ono nije pogrešno, ali ja sam za širi pristup, za ono Šekspirovo "da postoji pravo vreme za svaku stvar", pa tako i za komediju.
Dakle, ako hoćete da znate šta je komedija a šta satira; šta parodija, a šta farsa; šta ironija, a šta sarkazam; šta paradoks a šta besmislica (englesko nonsense), pridružite se. Ili, ako već znate, ili verujete da znate, ići ćemo na italijansku vezu, i sudarićemo se sa terminima kao što su sprezzatura, commedia dell'arte, i opera buffa. A možda se i doteturamo do rešenja čuvene zagonetke da li je smešniji Douglas Adams ili Terry Pratchett... (Retoričko pitanje, zaista: Pratchett tu nema šta da traži.  ) U krajnjem, očajničkom zamahu pokušaćemo da dohvatimo onaj aparat ljudskih sposobnosti, onaj sveti i specifičan spoj iskustva, mašte, i dovitljivosti (englesko experience/imagination/wit), bez kojeg nema vrhunskog humora. |
| 25 L A T E S T R E P L I E S (Newest First) |
| ridiculus |
Posted - 12/04/2025 : 20:49:47
quote:
Originally posted by stinky
Problem je što se komedija ne smije sama sebi, nego smije se drugome. Pajtonovci se ne smiju sami sebi. Ni Zločesta djeca. Ni svi ti kritičari i satiričari.
Suviše kompleksno pitanje da bih lako na njega odgovorio.
Šta uopšte znači da se komedija smeje (ili ne) samoj sebi? Autoru? On je nebitan, odnosno, najčešće ne postoji kao zaseban entitet u delu, osim u ispovestima i autobiografijama. Vrednostima datog društva? Te nisu monolit, i može se voleti jedan aspekat društva ili života, a drugi ne. U staroj Atini je bilo relativno lako - to jeste bilo relativno monolitno društvo, srazmerno veličini "države". Ali već je Rimska republika - a kamoli tek Carstvo - mnogo složenija tvorevina.
Idealan primer za smejanje drugome bi bio Borat. Ali da li je to isto što i Groundhog Day? Ko nam je u tom drugom filmu zapravo smešan, i zašto? Murray-ev lik, kome smo prinuđeni da priznamo određeni šarm, iako znamo da je uobraženko? Ili su nam smešne situacije u koje on upada?
Čemu se smejemo u Aristofanovoj Lysistrati, a čemu u Šekspirovom Much Ado about Nothing (tj. osim vođi gradske straže koji brka reči)? |
| ridiculus |
Posted - 12/04/2025 : 11:07:01
quote:
Originally posted by going going
I kakav je sad dozivljaj Wilderovog Apartmana? I kakvi su Gilliamovi Time Bandits to nisam gledao.
Apartman je gotovo sigurno najbolji film od ovih koje sam pomenuo, odnosno, najkompletniji, iako sadrži najmanje humora. Kluzo je u suštini farsa, dok Apartman ima vrlo životan zaplet, u kojem možemo da se pronađemo, mi običan narod. Komedija je po strukturi. Ali to me vraća na misao da je (dobre) komedije najteže napraviti, i da ih danas praktično ili gotovo nema.
Vremenski banditi daju sve znake režije po kojima ćemo poznavati Gilliama. Teme koje ga zanimaju, naglašena mašta i groteska, čudni uglovi snimanja, živopisna fotografija, i, generalno, vrlo privlačan vizuelni aspekat. Ima jedna scena koja pokazuje tvrđavu, i kamera se konstantno kreće na gore, i gore, i gore, dajući utisak zapanjujuće veličine. To isto je Jackson uradio u Gospodaru Prstenova kada je prikazao Mračnu kulu. Trebalo je da znam da ideja nije njegova  .
Gilliam je jedan od prvih ljudi kojima se okrećem kad hoću da vidim fantastiku ili, još bolje, fantaziju (širi termin), realizovanu u filmskom obliku. Čak i Brothers Grimm je potpuno zadovoljavajući po tom pitanju.
(Za ljubitelje kinematografske veštine i kompozicije, da dodam i da filmovi o Kluzou imaju uvodne i odjavne špice koje su među najboljim u istoriji filma, a prvi Pink Panter ima najbolju muziku od svega pomenutog.) |
| stinky |
Posted - 11/04/2025 : 20:27:20
quote:
Originally posted by ridiculus
Ali, možda i najbitnije za ovu našu raspravu, čovek koji se smeje sam sebi ne radi to zato što ne veruje u sebe, već zato što više veruje - toliko je jak da može lako da strese čak i ruganje.
Da, to je nešto drugo.
Edip se možda smije sam sebi, kada shvati cjelinu.
Problem je što se komedija ne smije sama sebi, nego smije se drugome. Pajtonovci se ne smiju sami sebi. Ni Zločesta djeca. Ni svi ti kritičari i satiričari.
Ti često pričaš o ironiji. Međutim, ovo je problem s ironijom:
Ironija: pokazivanje vlastite nadmoćnosti prividnim ponižavanjem Ja.
Dakle, postoji humor i humor. Jedan je iscjeljujući, kako kažeš. Počesto je zločest, najčešće. Mislim da je to razlog zašto su komediju rangirali niže. Onaj iscjeljujući humor je teže raditi, zato ga baš i ne viđamo. Oko nas prevladava ovaj otrovni, sitni pakosni nazovihumor. Sva ta ekipa koja puno kritizira i šali se, ismijava, jako se smrkne kad ti njih provučeš kroz razorne dosjetke. Puno puta sam to vidio po forumima.
Ako sad ti tvrdiš da je zdrav taj lijepi humor, pa tu se slažemo. Takvoga se može naći bilo gdje, i u tragedijama, da. U ozbiljnim djelima, da. |
| going going |
Posted - 11/04/2025 : 17:52:52
quote:
Originally posted by ridiculus
Ovih dana sam pogledao:
- Zemeckisov Used Cars;
- Wilderov The Apartment;
- Edwardsov The Pink Panther i The Return of the Pink Panther;
- Gilliamov Time Bandits.
Zemeckis je najameričkiji od svih ovih režisera; ovde oportunizam i samointeres glavnog lika bivaju pobeđeni osećajem za učinjenu nepravdu drugome, ali najgenijalniji deo ove njegove rane komedije je sudija koji se pojavljuje na kraju (i drži model giljotine na svom stolu).
I kakav je sad dozivljaj Wilderovog Apartmana? I kakvi su Gilliamovi Time Bandits to nisam gledao.
Inace preporuka za sjajan dokumentarac o Gilliamovom neuspesnom pokusaju pravljenja filma o Don Kihotu, posto ste spominjali i Don Kihota, Lost in La Mancha, stvarno sjajan film za sve ljude iz filmske industrije i uopste iz umetnosti da pogledaju kako izlgeda suociti se sa neuspehom. https://en.wikipedia.org/wiki/Lost_in_La_Mancha |
| ridiculus |
Posted - 11/04/2025 : 15:09:22
quote:
Originally posted by Shaner
Divno... Sad ću i to morati pročitati. 
Grehota da ne iskoristiš priliku jednom. Malo ljudi ovde ima pristup originalu.
Inače, neću analizirati sam humor, kao što ne bih, da pričamo o jelu i kulinarstvu, sveo zadovoljstvo na hemijske procese. Nema ničeg beshumornijeg od takvog analitičkog pristupa, a posebno što takva praksa neće nikog učiniti duhovitijim.
Očigledno je da kod humora postoji neka vrsta tenzije ili, kako to vole da zovu, protivrečnosti. Kao što je kod ironije potrebna uočena razlika između bukvalnog značenja i prenesenog značenja, ili konteksta, tako kod šale ili duhovitosti postoji razlika u perspektivama. Kada nešto što bi bilo strašno da se nama lično desi biva postavljeno na veću distancu ili u drugačiji ugao posmatranja, ono može da bude smešno. Na primer, pljačka banke koja se odvija u pozadine scene u kojoj pozornik Kluzo ispituje i opominje slepca sa majmunom koji nema dozvolu da prosi na javnim mestima. |
| ridiculus |
Posted - 11/04/2025 : 11:05:22
Sledeće mi je ostalo u sećanju, iako više ne znam ko je to rekao:
quote:
Tragedija je o smrti, komedija je o seksu.
|
| ridiculus |
Posted - 11/04/2025 : 10:52:03
Ti si termin "komedija" koristio ovde u tri različita smisla:
1. kao termin za komediju, specifičan dramski žanr (u bilo kom mediju);
2. kao sinonim za satiru, specifičan žanr (u bilo kom mediju);
3. kao sinonim za humor, specifičan sentiment koji u ljudima izazivaju određene stvari.
I ovo poslednje je kada kažeš da u Shaneu nema komedije, zapravo, humora.
Zato sam još u prvoj poruci bio izričit da ne pričam o komediji, već o humoru - koji može da se nađe bilo gde, i u bilo kom žanru. Uz ogradu da ipak pričamo o umetnosti (bez daljeg ulaženja u problematiku tog termina).
Humor može da postoji i u tragediji - na primer, Šekspirov Othello ima urnebesnih scena i dijaloga. Takav je Šekspir, komičan pisac po poreklu i naklonosti. Francusko pozorište je nešto drugo, i oni su išli za doslednošću (zapravo, jednoobraznošću) tona. Problem je što je Šekspir danas svugde i u svemu.
Humor se nalazi i u tragikomediji - termin koji ne vezujem samo za Šekspira i pozorište, već ih ima čitava bulumenta na svim stranama. Proustov A la recherche du temps perdu je primer.
Ali u ovome:
quote:
Originally posted by stinky
Uglavnom je kao neko pravilo: što se jače vjeruje u nešto, to ima manje komedije.
ima istine. Dante i Milton su jedno, a Čoser i Šekspir nešto sasvim drugo (da pomenem najesktremnije predstavnike rečene podele).
Međutim, ti, sa druge strane, smatraš komediju razornom, dok je to svesna funkcija satire. Nema više isceljujućeg žanra od komedije - pa i Dante je to znao, da uprkos svim prizorima Pakla mi odatle samo polazimo. (Problem druge vrste je što je ljudima Inferno najinteresantniji deo, već vekovima.)
Komedija je o spoju pojedinca (ili pojedinaca) i društva, koji su prethodno bili u konfliktu. Ona je nastala iz prolećnih rituala i svetkovina.
Imaš kod Frye-a, u Anatomiji, deo kad stavlja komediju i romansu na stranu idealnog, a satiru i tragediju na stranu realnog. To su analogije nevinosti i iskustva - innocence i experience, izrazi uzeti od Williama Blakea. Možda se može reći da je satira mračni odraz komedije, a romansa svetli odraz tragedije, ali to je sad opet pitanje koje bi nas odvelo na drugu stranu. (Ovi termini se ne odnose na standardne "žanrove", već na arhetipske strukture svakog narativa, pa eto.)
Ako se držiš samo Starih Grka i Aristotelove poetike, sveo si se na 0,1% (ili manje) celokupne kulturne produkcije. Možeš i tu pričati o nekim hijerarhijama, ali to uvek ostaje na nivou ideala, dok se u iskustvu ne može primeniti, ne posle proteklih milijardi milijardi drugačijih uticaja i dešavanja u istoriji i kulturi.
Ali, možda i najbitnije za ovu našu raspravu, čovek koji se smeje sam sebi ne radi to zato što ne veruje u sebe, već zato što više veruje - toliko je jak da može lako da strese čak i ruganje. |
| stinky |
Posted - 10/04/2025 : 21:41:42
Tragedija je veća od komedije, jer se bavi sama sobom, odnosno ta zajednica se ozbiljno bavi stvarima u koje vjeruje.
Komedija se bavi tuđim vrijednostima i razara ih.
Komedija cvijeta u raspadima. Kad se sad sjetim, recimo, Zločeste djece i kako smo to nekada voljeli. Sastajali se i prepričavali te gluposti. Dobro, bili smo i dječarci. Zločesta djeca su to više rasla, što se društvo temeljitije raspadalo. Na kraju je došlo do toga da čak jedna takva marginalna skupina izdaje kazete, postali su široko prihvaćeni.
A kad sad pogledaš kakvi su to skečevi, koji su onda rasli. Ovo smo prepričavali, znali sve te fore... Sada baš i nije tako smiješno.
https://www.youtube.com/watch?v=lS6RtnDNmyo
Ovakva vrsta komedije nema nikakve vrijednosti. Ona samo označava metu, tada su to bili Srbi, i napada tu metu kako god. Ovdje on priča kako je bacio susjeda u bunar. Čitava ta priča je podignuta na raznim dosjetkama, ali u osnovi, tu nema nikakve vrijednosti. Ono čudnovato u svemu tome jest da i ovakve nevrijednosti daju nešto posredno, jer i ovo je odigralo ulogu u mobilizaciji, budući da je društvo ili društva su već bila gotovo u ratu. No, dobro, to nije tema.
Bolji primjer komedije, koji mi je i sada smiješan je Fargo.
No, i tu je zapravo raspad vrijednosti, jer likovi kao da pripadaju različitim svemirima. Neki trag vrijednosti ipak ostaje kroz lik žene šerifa trudnice. Sad, kolika je njezina snaga da privuče identitet, i da se tu ljudi svrstaju, to je upitno. Ali, upravo zbog tih preostataka "junačkog modusa", ta vrsta komedije je iznad onih skečeva.
Komedije Billyja Wildera nisam gledao dugo, pa ne mogu ovoga trena reći što one odražavaju. To bi mogli biti vrjedniji sadržaji.
Uglavnom je kao neko pravilo: što se jače vjeruje u nešto, to ima manje komedije. Shane, recimo, nema komedije. Već True Grit ima. A No Country for Old Men je sazdan od likova koji su komedija.
To je razlog zašto je komedija ipak slabija.
Treba jednog i drugog. Ali hijerarhija je jasna. |
| Shaner |
Posted - 10/04/2025 : 12:42:24
quote:
Originally posted by ridiculus
Jašta, Martinov Kluzo je bedastoća, ali dobro je da postoji, kao opomena i estetska pouka budućim generacijama. (Iako znam i da korporacije to ne gledaju tako.)
Elem, jednom su pitali Sellersa koju knjigu bi poneo na pusto ostrvo, a njegov odgovor je bio The Pickwick Papers. I tako smo napravili pun krug, od Portsmoutha ka Portsmouthu . (Dokaz da nisam sanjao gorepomenuto je ovde. Nažalost, epizoda nije dostupna danas, ali, hej, imate 2000 drugih ličnosti čiji ukus ili neukus možete da vidite!)
Divno... Sad ću i to morati pročitati.
|
| ridiculus |
Posted - 10/04/2025 : 12:12:38
Jašta, Martinov Kluzo je bedastoća, ali dobro je da postoji, kao opomena i estetska pouka budućim generacijama. (Iako znam i da korporacije to ne gledaju tako.)
Elem, jednom su pitali Sellersa koju knjigu bi poneo na pusto ostrvo, a njegov odgovor je bio The Pickwick Papers. I tako smo napravili pun krug, od Portsmoutha ka Portsmouthu . (Dokaz da nisam sanjao gorepomenuto je ovde. Nažalost, epizoda nije dostupna danas, ali, hej, imate 2000 drugih ličnosti čiji ukus ili neukus možete da vidite!) |
| Salkan |
Posted - 09/04/2025 : 19:29:29
Piter Selers je bio vrhunski glumac i komičar. Filmovi o Kluzou su možda jedini koje mogu apsolutno uvijek pogledati, pa makar i u nervnom rastrojstvu. Kad sam ko Drajfus :)
A ono što je Stiv Martin uradio kasnije je čista blasfemija i prema čitavom serijalu o Pink Panteru, a pogotovo prema liku i djelu ovog velikog umjetnika.
Eto, The Party nije u tom rangu kao Kluzoove zajebancije - ali ga opet mogu gledati uvijek i ponovo, samo radi Selersa. |
| Shaner |
Posted - 09/04/2025 : 17:20:21
Evo one slike koja govori više od tisuću riječi.
|
| ridiculus |
Posted - 09/04/2025 : 12:28:01
Da nastavim o ovim filmovima.
Oni sa Kluzoom su mi bili bolji nego što mi je poslednje sećanje nagoveštavalo. Peter Sellers se čvrsto ustoličuje kao najveći komičar među filmskim glumcima ikad. Scena u nastavku, Povratku Pink Pantera, kada Kluzo "maskiran" ulazi sa usisivačem u hotelsku sobu supruge čuvenog lopova, da je pretraži, je ne samo antologijska već i arhetipska, i Rowan Atkinson je napravio karijeru na njenom razrađivanju i poglupljivanju. Ali niko od imitatora nema Sellersovu svedenost i spontanost, i potpunu dobronamernost i ozbiljnost u apsurdnim okolnostima. |
| ridiculus |
Posted - 07/04/2025 : 12:09:33
Ovih dana sam pogledao:
- Zemeckisov Used Cars;
- Wilderov The Apartment;
- Edwardsov The Pink Panther i The Return of the Pink Panther;
- Gilliamov Time Bandits.
Zemeckis je najameričkiji od svih ovih režisera; ovde oportunizam i samointeres glavnog lika bivaju pobeđeni osećajem za učinjenu nepravdu drugome, ali najgenijalniji deo ove njegove rane komedije je sudija koji se pojavljuje na kraju (i drži model giljotine na svom stolu). |
| ridiculus |
Posted - 06/04/2025 : 10:59:58
Francis Bacon je rekao:
quote:
Imaginacija je data čoveku kao kompenzacija za ono što on nije; humor kao uteha za ono što on jeste.
I to neka bude moto ove teme.
Humor u životu se zaista ne razlikuje od humora u umetnosti, ali praksa pokazuje da su mnogi veliki komičari, klovnovi, humoristi, i komediografi bili povučeni, melanholični, ili depresivni u privatnom i javnom životu. Dickens kaže negde u The Pickwick Papers da grobari mogu da budu najveseliji ljudi, i ovde je ključna reč "mogu". Zaista nema obavezujućeg pravila po tom pitanju.
I sad dolazi moderni silovatelj svake teme, i svakog predmeta razgovora - statističar - i kaže: E, ali (toliki i toliki) procenat komičara je bolovao od akutne depresije! Jednog sam morao da izvedem na piće, i opijem, da bih ga ubedio da se onesvesti... statističara, ne komičara...iako je moja namera bila da mu predočim kako takva pedantnost brojeva nije neprecizna, ali da je njen praktičan efekat taj da traži akutnu depresiju i bolest i tamo gde ih nema.
Oscar Wilde je bio poznat po nastupima dovitljivosti i u realnom životu. Na primer, ona anegdota kada je došao na Divlji zapad, pa su ga uveli u salun, gde je bio klavir, i na njemu poruka "Molimo vas, nemojte upucati pijanistu! On daje sve od sebe!" "Ah, kaže Wilde, konačno! Evo ljudi koji misle da je normalno da za lošu umetnost sleduje smrtna kazna." I takvih anegdota ima priličan broj. Neki misle da je sve to bila velika šteta za umetnost i da se Wilde tu malo (više) istrošio, ali tako je kako je. Sa druge strane, kada je američka filmska istoričarka Jeanine Basinger pisala (u knjizi The Star Machine) o Williamu Powellu, pomenuto je koliko je on lično bio drugačiji od uloga koje je imao iza kamere: ljudi su bili razočarani kada su shvatili da nema ni 1% dovitljivosti koju njegove uloge pokazuju.
|
| ridiculus |
Posted - 03/04/2025 : 10:36:43
Čuj, jesam li čitao? Nisam "čitao", to je u današnje vreme slab izraz za odnos koji je postojao među nama . Proučavao sam ga.
Od sve besmislenijih naziva, iliti kratkih opisa, poglavlja, preko napuhavanja pasa slamkom, Sančovih opaski, do sukoba dva sela zbog njakanja, ima tu genijalnog humora.
Takođe, metanarativ. Don Kihot se sastoji od dve knjige, koje su odvojene. Servantes je drugu napisao 10 godina kasnije, uglavnom kao odgovor na nastavak koji se pojavio od strane drugog pisca (kojeg Servantes ocrnjava u svom nastavku). Elem, u prvoj knjizi, Sančo Pansa pronalazi neki novac i, budući da nema svedoka, stavi ga u džep. U drugoj knjizi naleće na čoveka koji zna da je on uzeo novac na tom mestu. Sančo, zaprepašćen, pita ga otkud mu to, a ovaj kaže: Pa čitao sam prvu knjigu! |
| Zoroasterixx |
Posted - 03/04/2025 : 10:25:58
Prvi poznati europski roman, Don Kihot, se smatra duhovitom i satiričnom knjigom (ostao je upamćen dok su tada popularni junački, viteški romani ostali zaboravljeni). Jeste čitali Don Kihota? |
| ridiculus |
Posted - 03/04/2025 : 10:18:19
Na internetu se može naći nekoliko mišljenja u vezi razlike između britanskog i američkog humora, ali sve je to vrlo relativno i uglavnom se podnosi, mislim, odnosi, na popularne medije u savremeno doba. (Kao, Amerikanci vole direktan, glup humor, poput Airplane, Naked Gun, Jima Carreya, parodiju, a Britanci vole sarkazam i neuspeh.)
Amerikanci imaju (ili, tačnije, imali su) britke dovitljivosti u filmovima. Pomenuli smo Wildera i Lubitcha i La Cavu, i eto vam primera u njihovim filmovima. Ali neko je negde bio zaključio da ta dovitljivost dolazi od (uglavnom) jevrejskih scenarista, a ne od glumačke improvizacije.
Preston Sturges je takođe vredan gledanja i razmišljanja. Nisam još gledao Sullivan's Travels, ali partija pokera u The Lady Eve mi je najsmešnija partija pokera još uvek. |
| ridiculus |
Posted - 02/04/2025 : 10:53:08
Što se tiče Cirkusa Montija Pajtona, ja ga više vezujem za tradiciju engleskog nonsense-a u fikciji, nego za komediju u tradicionalnom smislu, ili čak satiru. Ali kako ne postoji pravi termin za to u našim jezicima, rezultat nam je došao kao iznenađujuća novina.
Dakle, to su Edward Lear, Lewis Carroll, William Schwenck Gilbert, Saki (H.H.Munro), i Ronald Firbank. Dickens je tata-mata za humor, ali on retko probija granice fizički mogućeg ili logičnog. (Osim kada Alfred Jingle priča svoje dogodovštine - to je već nivo histerije prema kojem je Minhauzen žutokljunac; drugi slučaj je u snovima i uobrazilji, iz čijeg primera dolazi uticaj na Kafku i modernizam, sa potpuno sumornim predznakom.) Iz Dickensovog humora se rađaju Chesterton i P.G.Wodehouse, a od ovog potonjeg pisci koje smo već bili pomenuli (Adams i Pratchett). A gde su George Meredith, koji je napisao značajan esej O komediji, uz nekoliko najboljih komičnih romana XIX veka; Oscar Wilde sa najboljom scenskom komedijom tog istog veka, The Importance of Being Earnest; George Bernard Shaw, koji je došao malo posle Wilde-a i vladao komedijom na svetskom nivou; Jerome K. Jerome, poznat kod nas po Three Men in a Boat; Max Beerbohm i njegova Zuleika Dobson; itd, itd.
Ovde sam pomešao različite vrste humora, od najbezazlenije do najmračnije, samo da bismo videli sa kolikim rasponom ovde imamo posla, samo u književnosti, i to samo engleskoj, i to samo u periodu od nekih 100-150 godina. Možemo ići i više u prošlost ili ka sadašnjosti (gde će naše mišljenje postati nesigurnije). Pre Dickensa je bio Laurence Sterne, koji je uticao na Dickensa i na Machada de Assisa, najvećeg pisca brazilske književnosti, i, ako je verovati Nervalu, na Diderota. A i na Joycea kasnije, koji takođe dobro barata humorom. Pre Sternea je bio Swift, brutalista. Pre Swifta su bili Šekspir i Ben Jonson, a pre njih Chaucer. Dalje od toga mi je suviše mračno. 
Da se vratimo na Monti Pajtona. Završetak njihovog filma o kralju Arturu je totalno antiklimaktičan, ali to nije novina. Meni je uvek prva asocijacija priča koju je Humpty Dumpty ispričao Alisi u zemlji iza ogledala.
Međutim, kod Pajtonovaca postoji i druga linija uticaja - časopis MAD. I tako dolazimo do stripova, do comics, do mangi, do fumetti, koji izgleda u mnogim jezicima znače upravo ono o čemu je ova tema, ali ne u francuskom, i ne kod nas . |
| ridiculus |
Posted - 01/04/2025 : 13:38:11
quote:
Originally posted by Ernie Pike
Slučajno sam prije nekoliko godina u jednoj knjižari naletio na knjigu "Radikalni cirkus Montyja Pythona" Sergeja Gregurića. Vrijedi pročitati.
Ovoga nema u našim bibliotekama, nažalost.
Evo nečeg što je važnije u istoriji humora nego što se misli danas.
Opera buffa i La serva padrona
Mnogi će pomisliti na elitističku dimenziju opere, ali moram striktno da naglasim da je ta forma u Italiji bila nešto sasvim drugo: popularna kultura, nalik na Holivud danas za veći deo globalne populacije. Opera buffa jednostavno znači "komična opera", i ona se razvila u 18. veku, nasuprot "ozbiljnoj operi" (opera seria). Žan-Žak Ruso i mnogi drugi mladi talenti u Francuskoj su prihvatili tu formu kao muziku (i pozorište) koja odgovara savremenim potrebama. Posledica toga je bila rasprava poznata kao Rat klovnova, koja se bavila ovim muzičkim pitanjem, i koja je na neki način nagovestila veliki rascep koji će kulminirati u Francuskoj revoluciji. Neporecivi dokaz važnosti muzike! Najpoznatija rana opera tog žanra je La serva padrona (Vladajuća služavka) od Giovannija Battiste Pergolesija, preminulog u 27. godini života.
Ovaj mali uvod je bio potreban da bismo razumeli kontekst i istorijske posledice. U ovakvim operama prikazuju se niži staleži (uz više), i sluge koje su pametnije ili mudrije ili snalažljivije od svojih gospodara, ali ih poreklo sprečava u društvenom uzdizanju. Ovo je ono što Salkan pominje kao "društvenu kritiku", koja nije nužna za humor, ali u ovom žanru se podrazumeva - čak i kada nije u fokusu, uvek je "tu negde". Naravno, uočava se sličnost sa Don Kihotom, s tim što komična opera ide još dalje u toj razlici.
Opera buffa je nastala iz comeddia'dell arte (ulično komično pozorište), a tragovi njenih uticaja se nalaze i u modernim filmovima kao što je gorepomenuti Trading Places.
La serva padronu sam slušao više puta, i uvek me razveseli. Kratka je - oko 45 minuta - i ima tri lika, od kojih je 1 nem . Komično u njoj je dramske prirode, a ne toliko muzičke, ali muzika prati dramu, tako da je u nekom opštem smislu takođe oraspoložujuća.
|
| Shaner |
Posted - 01/04/2025 : 00:27:00
quote:
Originally posted by ridiculus
Ovaj pajtonovski skeč sam gledao pre par dana - evo ga Shaneru za dušu! Takmičenje u prepričavanju Prusta za 15 sekundi!
Dugo ga nisam gledao. Hvala ti što si me podsjetio!
|
| ridiculus |
Posted - 31/03/2025 : 21:06:55
Ovaj pajtonovski skeč sam gledao pre par dana - evo ga Shaneru za dušu! Takmičenje u prepričavanju Prusta za 15 sekundi!
Potreban je viši nivo imaginacije (i obrazovanja, naravno) da bi se neko uopšte bavio ovom temom na ovakav način. Ali sva tri kandidata su savršeno apsurdna. Prvi, zato što nije i ne može biti sažet; drugi jer je potpuno nejasan, a opet se ne može reći da greši u zapletu; treći, jer... neko svako nađe za sebe zašto.
A što se tiče fudbala filozofa, to je blaža varijanta Swiftove bitke filozofa na bojnom polju. Zbog spleta nepovoljnih istorijskih okolnosti , tamo nema mislilaca od sredine 18. veka naovamo, ali Stari i (tada) Novi su se bogme dobro poklali! Takve stvari se danas odražavaju u razvodnjenom ehu kroz Deadpoola i njegove sukobe sa svim ustanovljenim veličinama.
John Landis, koga znamo kao režisera Američkog vukodlaka u Londonu i Kola sreće (Trading Places), kaže u jednom zajedničkom intervjuu sa Carpenterom i Cronenbergom da ga je iznenadilo kada je prvi put gledao Pajtonovce i smejao se njihovim krvavim šalama. Prethodno je bio ubeđen da se takvo nasilje i humor ne mogu pomiriti. Prvo bih mogao da pomislim da je to zato što Amerikanci nisu imali Swifta, Ludog Irca - zapravo, jedinog koji zaista zavređuje taj nadimak (a ovde ne mislim na medicinsko stanje, već na suvišak mašte i manjak obzira) - ali, s druge strane, Mark Twain radi nešto slično u Journalism in Tennessee, pa Landis zaista nema opravdanje.
Poslednja zaista velika komedija koja je napravljena na filmu, a da sam je gledao je Groundhog day. Sve posle toga ili nije komedija u užem smislu koji sam pominjao, već satira (npr. Big Lebowski), ili nisam gledao . |
| Salkan |
Posted - 31/03/2025 : 20:15:21
Epikur na Hegela
Jaspers na Aristotela
Strašno |
| izivko |
Posted - 31/03/2025 : 19:51:22
Ne može bez Nijemaca. Još na njemačkom.
|
| Salkan |
Posted - 31/03/2025 : 19:42:41
Zastranili smo, ali neka, u umjetnosti je toliko humora da je najbolje krenuti od ovakvih primjera.
MPFC, dakle, i njihov ultimativni skeč (doduše iz dugometražnog filma):
Da podsjetimo, The Meaning of Life je podijeljen u VI poglavlja (direktno povezanih sa uz-rastom čovjeka), a ovaj je skeč iz "The middle of the film".
Thoughts, anyone?
|
|
|
