quote:

---

Originally posted by naker

Lele kako Uzumaki anime moćno izgleda u c/b animaciji.. Jezivo. Na ovoj adaptaciji se radi već četrdeset godina, ali kvalitet ne možeš požurivati. Junji će biti ponosan. Jedva čekam da ovo izađe

---

quote:

---

Originally posted by naker
Lista do sada objavljenih radova:

- Uzumaki 1,2,3 (Darkwood, 2014)
- Gjo 1,2 (Darkwood, 2021)
- Tomie 1,2,3 (Darkwood, 2022)
- Fragmenti strave (Darkwood, 2022)
- Nikad čovek 1,2,3 (Stalker, 2022)
- Soići 1,2 (Darkwood, 2023)
- Senzor (Darkwood, 2024)
- Priče o planinskim duhovima (Darkwood, 2024)
- Remina (Darkwood, 2024)
- Granična zona (Darkwood, 2024)
- Frankenštajn (Darkwood, 2025)

---

quote:

---

Originally posted by naker

Presek do sada pročitanih dela ovog autora, poređano od lošijih ka boljim stripovima:


- Gjo / Gyo je pokušaj da se čitaocima stvori fobija prema ribama tako što im se daju veštačke noge, samo što je meni ovaj "horor" više ostavio utisak komedije gde se ajkula na nožicama kreće kao da je na rolšulama dok gasovi koji likovima izbijaju iz usta i dupeta davaju utisak kao da oni prde i podriguju.. Nema tu ni h od horora kada ima previše ovakvih "komičnih" scena. Uvod u priču praktički i ne postoji i završi se ekspresno gde veoma brzo nastupi apokalipsa gde ribe preplave ceo Japan, dok su pojedine scene neverovatno nebulozne: riba leti nebom u kesi za smeće WTF i momak i devojka beže i kad se sakriju on je pita ajde smiri se skuvaću ti kafu. Epizoda sa pukotinama u obliku ljudskih silueta je jedino ovde vredno pamćenja, a kada je bonus kratka priča bolja od glavne priče onda to baš i ne govori u prilog stripu. Nije ovo nažalost ni blizu nivoa uvrnute jeze koju je Ito uspeo da postigne sa Uzumakijem.

- Soići 1,2 / Ne znam, ovo je više iritantno negoli što je jezivo na način koji se očekuje od jednog horor stripa. Klinja Soići žvaće eksere kao vampir i bavi se veštičarenjem na više tragikomičan način negoli na način koji budi neku jezu. Sam kraj takođe poprilično loš i nedorečen. Ako ništa drugo, nije toliko očajno kao Gyo, ali meni je ovo bilo loše.

.........

- Priče o planinskim duhovima / Ovaj tankobončić je zbirka koja sakuplja pet priča različitih autora koji su ilustrovali priče jeze i misterije sa japanskih planina. Ito je ovde radio samo jednu priču, dok su ostali autori na moju sramotu meni nepoznati autori. Ništa epohalno, ali odradilo posao za jedno čitanje.

- Granična zona / Samo bratu Đunđiju može pasti na pamet da napravi strip o narikačama Ova sveščica sakuplja priče koje je autor prvobitno bio odbacio kao nedovoljno zanimljive, ali je odlučio da im se vrati tokom korona pandemije. Stripove je po prvi put radio za neku manga aplikaciju. Nisu ovo loše priče, ali nisu ni toliko upečatljive i jezive kao raniji radovi ovog autora. Deluje da je Itu ponestalo inspiracije i kreativnosti.

- Remina / Netipičan Đuđijev strip jer nije body horror već sci-fi horor. Zla planeta iz tamne strane svemira proždire planete Sunčevog sistema na putu ka Zemlji. Kosmički horror.

- Senzor / Majstor horora nam donosi premisu da je otkriven smisao života jer univerzum je egoista i narcista koji želi da mu se neko divi i da ga obožava, i život postoji da obavlja tu ulogu. Pojedine osobe imaju talenat tj. senzor i one imaju sposobnost da "osećaju" univerzum.. Glavna tema kojom se štivo bavi je borba dobra i zla, svetlosti i tame; dok slično kao i kod Uzumakija priča pravi pun krug, jer kraj je ujedno i početak.. Grafička podloga stvara osećaj jeze i uvrnutosti, atmosfera na koju nas je Ito svojim crtežima već odavno navikao. Posebno se izdvaja grafizam samoubica i onih insekata.. Uf.

- Fragmenti strave / Nakon poduže pauze majstor japanskog jezovnika se vratio korenima i ponovo počeo da piše horor priče strave i užasa. Ovaj tankobončić sakuplja osam kratkih priča ilustrovanih sa sad već grafički prepoznatljivim stilom koji gaji Đunđi, i zbog kojeg mu se divimo. Meni lično se iz ove zbirke izdvajaju priče Postepeni rastanak, Crna ptica, i Žena koja šapuće, kao priče koje nadilaze običan body horror i koje izazivaju nelagodu jer ove priče ne samo da su jezive, već nas teraju da se malo bolje zamislimo o nekim stvarima. Postepeni rastanak je jedna prevashodno melanholična priča o načinu na kojem se opraštamo od naših najmilijih, tužna priča. Nije mi ovo na nivou nekih drugih ranije objavljenih radova ovog autora (Nikad čovek, Tomie, Uzumaki), ali je drastično bolje od Gjo. Ko ceni Đunđija pronaćiće u ovoj zbirci par zanimljivih priča, preporuka.

..........

- Uzumaki / #1: Totalno uvrnuta priča i jezivo dobar crtež, nemam nijednu zamerku na prvi tankobončić koliko Uzumaki ima sjajan početak.

#2: Jedan problem sa spiralama je to što postoji ograničen broj primera u prirodi i okruženju pa onda prelaz od roja komaraca i zaposednutih trudnica do botanike i uzgajanja gljiva deluje poprilično nategnuto i udaljava se od originalne premise. Ali kao međuigra između prve i poslednje celine fino ovo funkcioniše jer ako ništa drugo bar sadrži dve najjezivije priče koje Uzumaki ima da ponudi sa onim mekušcima koji se pare i bebama koje hoće da se vrate natrag u utrobu.. Ovaj drugi tankobončić definitivno nikada ne bih dao na čitanje nijednoj osobi lepšeg pola.

#3: U trećem tomu usled nedostatka ideja dolazi do određene doze repetitivnosti pa autor ovde reciklira neke već viđene stvari kao što su ljudi-mekušci, a i ovde se po meni malo preteralo sa korišćenjem tornada. A inače na sredini ovog trećeg tankobončića se nalazi najbolji komentar u stripu: "I tada sam odlučila da moramo da pobegnemo iz ovog grada". Stvarno? Nakon svega do sada viđenog tek tada je kap prelila čašu i shvatilo se da se treba bežati iz tog ukletog grada. Ali kraj priče vadi dosta toga jer sve se ovde vrtelo u krug, u spirali, i došlo na sam početak, kao što se dešavalo i ranije, i kao što će se dešavati i u budućnosti. Skroz korektan svršetak priče koji je zapravo novi početak. Prvi tom je definitivno najbolji jer nosi sa sobom faktor iznenađenja i vredelo je iščitati ovu mangicu jer se fino uklapa sa jezovnik motivom koji DW gura.

- Tomie / Tomie je prelepa femme fatale na koju nije imun nijedan muškarac, oni se zaljube u nju u tolikoj meri da požele da je ubiju kako je ne bi delili ni sa kim drugim, ali ona nosi sa sobom prokletstvo da poseduje natprirodnu demonsku moć regeneracije pa iznova i iznova preživljava istu sudbinu (kletvu). Za razliku od Uzumakija gde postoji ograničen broj primera u prirodi gde se može pronaći spirala pa zna doći do repetitivnosti, Tomie nema ovu boljku jer se jedna devojka može raskomadati na bezbroj načina! Tomie je lepa, ali uobražena, bezobrazna, nekulturna, tašta, narcisoidna, ona ne podnosi da je sama i mora imati muškarca pored sebe, a ako se i pojavi neki muškarac koji će je odbiti nju obuzme bes i sve će uraditi kako bi mu se osvetila što ju je odbio. Kakav arhetip jedne devojke! A vrh su mi njeni uobraženi momenti kada zahteva da je muškarci hrane isključivo sa kavijarom i raznim drugim gurmanskim delikatesima. Ako niste alergični na vizuelne boleštine i splatter, mislim da ovo itekako vredi čitanja. Uzumaki je bio uvrnut, ali ovo je i uvrnuto i krije u sebi dosta dubine i podložno je interpretacijama, po meni ovo je jače štivo od Uzumakija. Junji Ito zna znanje.

- Frankenštajn Đunđi brat je majstor horor grafizma i idealan autor da adaptira i ovekoveči u formi stripa klasično literarno delo kakvo je Frankenštajn. Prilagođeno bez nekih većih odstupanja, ali sa znalačkim umećem građenja atmosfere strave koja stvara osećaj jeze. Ovo kapitalno izdanje broji oko 400str., Frankenštajn zauzima malo manje od pola, dok ostatak čine kratke priče koje su tematski međusobno povezane i u maniru uvrnute Zone sumraka se bave idejom postojanja drugih, zlih dimenzija. Veoma dobre su te priče, jedino što mi se ne sviđa su poslednje dve priče sa kerićem koje su nepotrebne i suvišne, i tematski se ne uklapaju sa ostalim pričama.

...........

- Nikad čovek / #1: "Čovek" lepuškastog lica kojeg osobe suprotnog pola često smatraju privlačnim se ceo život kao kukavica pretvara da je nešto što nije kako bi sakrio svoj strah od drugih ljudi jer nema hrabrost da bude ono što jeste. Njegovo rešenje problema je da se pretvara, da glumi, on ide linijom manjeg otpora kako bi se uklopio u paradoksalni kalup koji nam društvo nameće jer se od nas očekuje da budemo snažne individue koje mogu da funkcionišu u grupi i sarađuju sa drugim ljudima. Njegovo neozbiljno i karikaturalno ponašanje kao da podražava ideju da svi mi nosimo maske kada smo u javnosti i u društvu drugih ljudi jer se bojimo da budemo povređeni kada ljudi vide kakvi smo zapravo. Šta je život ako ne jedna pozorišna predstava gde je samo pitanje da li će biti komedija ili tragedija, a u ovom slučaju se još u ranoj fazi može zaključiti šta je od ova dva u pitanju. Glavni "junak" sa svojim introvertnim i sebičnim ponašanjem deluje zarazno po svoju okolinu i ko god dođe u dodir sa njim po pravilu ih zadesi loša sudbina. Prisutna je i određena kontradiktornost u njegovom ponašanju jer iako teži da izbegava kontakt sa drugim ljudima on zapravo kratke trenutke sreće pronalazi u fizičkoj prisnosti sa devojkama, taj ideal ljudske bliskosti je jedino što daje predaha njegovoj napaćenoj i umetnički nastrojenoj duši.. A sve ovo poprima jezivu-horor atmosferu sa sjajnim Itovim crtežom na kojeg nas je već navikao. Intrigantan početak, ali prave stvari dolaze u sledeća dva dela.

#2: Taman kada je delovalo da će glavnom liku stvari krenuti na bolje jer je pronašao čednu, nevinu, poslušnu, takoći savršenu lepšu polovinu, stvari ponovo kreću nizbrdo i on dozvoljava da ljubomora uništi uživanje i u onim kratkim intimnim momentima koje provodi sa svojom suprugom. U dvojci ima poprilično golotinje i erotskog sadržaja gde unutrašnji demoni i psiha nastavljaju da izjedaju "junaka" ove priče dok on nastavlja svoj put ka samouništenju. Ali ono po čemu će se pamtiti drugi tom je otkrovenje i samospoznaja glavnog junaka da je previše "težak" da se uzdigne do Raja, jer težina njegovih greha ga napovratno vuče ka Paklu... Crtež za klasu bolji od prvog toma zbog sjajnih kadrova grozota Pakla i mučitelja koji jedva čekaju da se upoznaju sa grešnim ljudima. A sve te scene gde lik izbacuje, povraća iz sebe, otrov koji se nakupio tokom svih godina je zaista mučno, ali grafički strašno upečatljivo odrađeno koliko je do gole koske ogoljeno i vizuelno prikazano kako se jedan čovek bori sa sopstvenim duhovima. Po meni drugi tom je vrhunac ove storije.

#3: To da je glavni lik nula i beda od čoveka nije sporno jer mnoge stvari koje mu se dešavaju u životu je i zaslužio jer ih je u neku ruku i priželjkivao, ali biti kao čitalac posmatrač gde gledaš kako jedna neiskvarena i nevina devojka biva "zaražena" zato što bivstvuje u samom njegovom prisustvu je zaista nesvakidašnje iskustvo. Njegova blizina je toliko toksična da korumpira i uspeva da zagadi čak i njenu nevinu dušu, njen silazak u ponor je potpun i nepovratan.. Nije problem kada je samo jedna osoba gnjida, ali kada ona svoj loš uticaj preliva na druge onda je teško ostati ravnodušan.. Jezivo! Knjigu na kojoj je strip baziran nisam čitao, ali vidim po netu da je Ito pri kraju ovo poprilično slobodno adaptirao kada je u onom sanatorijumu upoznao glavnog lika dela sa samim autorom. Pomalo čudna odluka i ne mogu reći da mi se svidela realizacija, ali sam kraj i epilog ove mange su mi zadovoljavajući.

Summa summarum; Teško i mučno štivo kojem nemam nameru da se vraćam, ali ovo je bilo vešto seciranje ljudske psihe koje dovodi u pitanje našu egzistencijalnu čovečnost i šta to treba da čini jednog čoveka, upareno sa sad već kultnim grafičkim jezovnik stilom ovog autora. Nikad čovek je odličan strip. Pozdravljam odluku da se objavljuju mange koje se bave ozbiljnijom tematikom.

---